Најава догађаја

 ◄◄  ◄  ►►  ► 
децембар 2019
пон уто сре чет пет суб нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31

Историјат

У историји развоја офталмолошке службе, 1921. година представља прекретницу. Те године је, 30. јуна, постављен први редовни професор др Ђорђе Нешић при катедри офталмологије.
 
Очна клиника, званично је основана 9. јула исте године. Од тада је ова установа развијала своју вишеструку активност, бележила сталан успон, а уједно је делила судбину са народом и државом који су пролазили кроз тешке периоде.
 
Очна клиника је првобитно била у згради у којој се налазила прва „Болница вароши и округа Београд”, у тадашњој Видинској улици 19, касније названој Џорџа Вашингтона. После Другог светског рата, 1947. Године, Очно одељење Опште државне болнице, улази у састав Очне клинике, али просторно остаје и даље у Вишеградској улици 22. Клинику за очне болести, тако, чине две радне јединице, А - у улици Џорџа Вашингтона 19 и, Б - у улици Вишеградска 22.   

Радна јединица А Очне клинике, 28. и 29. јуна 1983. године, пресељена је у три клиничке зграде „старе” ВМА, у улици Пастерова 2 - зграде Очне и Кожне клинике ВМА и зграду Катедре ВМА, све међусобом спојене стакленим пасарелама у функционалну целину (почетком 1983. године завршена је нова зграда Војно-медицинске академије на Бањици, тако да су постепено напуштане просторије у Пастеровој улици у којој се до тада налазила Војно-медицинска академија).

Очна клиника, сматра се првом клиником основаном од тек отвореног Медицинског факултета у Београду.

Током НАТО бомбардовања, управни одбор КЦС-а доноси одлуку о пресељењу радне јединице Б из Вишеградске улице у Пастерову. Клиника за очне болести од априла 1999. године ради на једној локацији са укупно 156 болничких кревета.

Као референтна установа за Србију и Црну Гору, као и друге земље региона, и као наставна база за студенте медицине и лекаре на специјализацији, Клиника за очне болести је морала да има све субспецијалности офталмологије. Договором, у оквиру факултета и КЦС-а одређено је да се неуроофталмологија развија, пре свега, кроз Клинику за неурохирургију и Клинику за неурологију, док је ергоофталмологија нашла своје место у оквиру Института за медицину рада.
 
Клиника је, током 60-тих година XX века, била још увек организована у велика, неспецифична одељења. Тако је, на пример, у делу Клинике у улици Џорџа Вашингтона 19, радној јединици А, постојало прво мушко, друго женско одељење, треће одељење за медикаментно лечење и инфекције ока, и четврто дечје одељење. У радној јединици Б, постојали су, у то време, на првом спрату мушко хирушко одељење, на другом спрату операциона сала и женско хирушко одељење, на трећем спрату дечје и женско мешовито одељење, и у дворишној згради мушко мешовито одељење. У оба дела Клинике било је 250 болесничких постеља.
 
Савремена кретања у офталмологији наметнула су формирање специјализованих кабинета и амбуланти, поред постојања специјализованих одељења.
 
Прво почињу да се формирају специјализовани кабинети и лабораторије: за страбологију, флуоресцеинску ангиографију, контактна сочива, глауком. Од специфичних одељења прво је формирано глаукомно одељење, 1970. године, док је две године раније, октобра 1968. године, након повратка др Д. Цветковића из Минхена оформљен кабинет за глауком (прве зачетке будућег кабинета за глауком створио је проф. др Златимир Кецмановић, око 1964. године). У радној јединици Б, 1975. године формиран је глаукомни кабинет. Прве трепанотрабекулектомије почеле су да се раде 1975. године.
 
Нараста сазнање, наметнуто и свакодневном клиничком праксом, да је потребно општу офталмологију поделити у поједине уже области у којима би одређени, високоспецијализовани тимови вршили дијагностику, медикаментно и хирушко лечење. Уместо клиничких офталмолога, који би подједнако успешно радили и страбизам, и кератопластику, и катаракте, и аблације ретине, све се више диференцирају тимови који раде, пре свега, одређену област.
 
Проф. др Софија Бига, 6. марта 1961. године, оснива ортоптички кабинет (касније службу за поремећаје мотилитета и лечење слабовидости), у радној јединици А Очне клинике. Одласком проф. Биге у пензију, руковођење страболошком службом преузима прим. др Борислав Вуков (до 1978. године) са својим сарадницима.
 
Специјализована амбуланта за телескопске наочари почела је са радом априла 1979. године.

Специјализована амбуланта за сузни апарат и орбиту званично је оформљена 1981. године.
 
Примену гонископије уводи проф. Кецмановић, апланационе тонометрије проф. Цветковић.
 
Прва операција против аблације ретине на Клиници урађена је 1926. године.
 
Први ултразвучни апарат набављен је 1970. године. Проф. др Милан Благојевић и прим. др Божидар Илић, након боравка код Карл-а Оссоинг-а (великог имена ултразвучне методе у офталмологији), у Бечу 1968. и 1970. године, чине да Клиника постане једна од првих установа у тадашњој Југославији која је увела рутинску ултразвучну дијагностику - после Очне клинике у Загребу, а истовремено са Очном клиником ВМА у Београду и Гинеколошком клиником у Београду.
 
Локална ексцизија интраокуларних тумора, уз анатомско и функционално очување ока, уводи се код нас 1968. године, од стране проф. др Олге Литричин. У то време, ова интервенција примењивана је као начин лечења у малом броју центара у свету. Прве блок ексцизије тумора цилијарног тела учињене су одмах потом, прве хориоидектомије 9 година касније (О. Литричин), а циклохориоидектомије још две године касније (З. Латковић).
 
Прва флуоресцеинска ангиографија урађена је 6. децембра 1969. године (доц. др Душан Стојановић). Осам година касније, 1977. године, набављена је савременија фундус камера која и данас постоји и ради.
 
Амбуланта за испитивање колорног вида настала је 1963. године, а први ласер (аргон ласер фотокоагулатор) набављен је марта 1976. године. Тада је формиран и кабинет за ласерфотокоагулацију, у радној јединици Б.
 
Кабинет за функционална испитивања организован је од стране др Ружица Томовић.
 
Адаптометар по Голдману набављен је 1966. Године, а две године касније и периметри по Голдману и Фридману.
 
Апарат за компјутеризовано испитивање видног поља набављен је 1986. године.
 
Дечје специјализовано одељење има своју дугу и плодну историју.
 
Примена методе факоемулзификације код нас, почела је неколико година касније у односу на прву примену у свету, 1981. године.
 
У последњих неколико година Клиника је готово у потпуности ревитализована. Набављена је комплетна опрема за модерну витреоретиналну хирургију чиме је иста опорављена, а набавком два најмодернија микроскопа за задњи сегмент ока и подигнута на завидан ниво.
 
Такође су набављени ново компјутеризовано видно поље, фундус камера, два ласера за LFC и YAG ласер те су сви ови сегменти поново почели са радом. Почео је са радом и кабинет за ОСТ. Реконструисано је 5 амбуланти и саграђене две нове. Започела је са радом Дневна болница за медикаментозну ретину и дијабетес, као и Центар за дневну хирургију катаракте, опремљена најмодернијим микроскопима и опремом у коме се оперишу и до 24 пацијента дневно.
 
Цело приземље амбулантно-поликлиничког дела је реновирано и првобитни шалтери су замењени са 8 нових и инфо пултом.
 
Највећи део Клинике повезан је у јединствену базу података, у оперативни опус је уведено више нових операција, а Клиника је у свим сегментима почела са радом у две смене.
 
Јуна 1989. године, поводом 68 година свог постојања и успешног рада, Клиника добија и Орден рада.

БИОГРАФСКИ ОСВРТ НА НЕКА ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ИМЕНА КЛИНИКЕ

У свом дугом радном и животном веку, Проф. др Ђорђе Нешић (1873-1959) дао је веома значајан допринос научном и здравственом развоју офталмологије и може се сматрати оснивачем ове гране медицине код нас. Пошто је поред медицине студирао и физику, показивао је и интерес за конструкцију електромагнета. Тако је, према његовим инструкцијама, израђено 5 преносивих и 2 џиновска електромагнета, захваљујући којима је било могуће екстраховати магнетска страна тела из ока, чиме Клиника за очне болести постаје један од највећих центара те врсте, како у земљи тако и ван ње. Други домен стручне активности проф. др Нешића састојао се у примени биогених стимулатора и њиховом утицају на ћелијски метаболизам (тзв. ткивна терапија; имплантати 6 дана конзервисане плаценте и аутоклавиране на 120ºC током једног часа), за чију примену је конструисао и посебну металну бризгалицу. На том пољу сарађивао је са Проф. Филатовим из Одесе, док су му у Београду помагали тадашњи асистенти, др Олга Литричин и др Миливоје Радовановић. У време када није било антибиотика и кортикостероида, ткивна терапија била је широко коришћена. При крају своје каријере велики део активности посветио је организацији на сузбијању трахома у ендемским крајевима тадашње Југославије, као и профилакси очних повреда. За редовног члана Српске академије наука и уметности изабран је још 1947. године, а био је и члан руског, пољског, чешког и бугарског офталмолошког друштва. Професор Нешић (заједно са Проф. др Аћимом Марковићем) био је и први који је написао уџбеник из очних болести за студенте медицине. Као лекар на бојном пољу одликован је златном и сребрном медаљом за храброст, медаљом Обилића, орденом Белог орла са мачевима. Поред тога, одликован је орденом Светог Саве I реда, орденом Cрвеног крста, Југословенском круном, Орденом заслуга за народ I реда, Орденом братства и јединства I реда.
 
Званичан назив Клиника за очне болести „Проф. др Ђорђе Нешић”, дотадашња Очна клиника добила је 1970. године, приликом прославе 50 година рада Медицинског факултета у Београду. Ово име, као знак признања професору Нешићу за његов допринос унапређењу науке и струке, Клиника носи и данас.
 
Проф. др Аћим Марковић (1891-1968) био је, поред осталог, и велики стручњак ра рефракцију. У уџбенику за студенте медицине, писаном заједно са проф. Нешићем, поглавље о рефракцији и мотилитету ока тако је систематизовано и стручно приказано, да је још увек остало непревазиђено у нашој средини. Такође, још пре II светског рата указивао је на значај туберкулозе у настанку увеитиса.
 
Прим. др Божидар Милошевић (1891-1976) први је наш офталмолог који се код Проф. Амслера и Вереја у Цириху упознао са индикацијама, техником и интерпретацијом налаза при прегледу очне водице. Покушао је да изолује узрочнике менингоувеитиса код Харадине болести, убризгавајући субретиналну течност болесника у цереброспинални простор зеца.
 
Проф. др Здравко Нижетић (1895-1947) уводи код нас методе као што су дакриоцисториностомија, периартеријска симпатектомија, а увођењем кератопластике у клиничку праксу проф. Нижетић постаје светски признат и познат. Ову интервенцију почео је да ради 1933. године и у његову установу долазили су офталмолози из иностранства. Проф. Нижетића, заједно са Filatovim, Sourdille-ом, Arrugom, Franceschetti-јем, Paufique-ом и другима, убрајају у пионире кератопластике – имао је своју оригиналну технику, конструисао је и неке оригиналне инструменте и проширио је тадашње индикације за кератоплатику.
 
Прим. др Милован Данић (1897-1986) био је један од водећих широкообразованих офталмолога практичара. Коаутор је уџбеника из офталмологије за студенте из 1970. године.
 
Проф. др Миодраг Станковић (1898-1977) један је од оснивача Одбора за решавање класификације слепила и борбе против слепила у тадашњој Југославији. Цитиране су његова метода лечења ulcus-a serpens-a утрљавањем пронтозила, случај дуплог Kayser-Fleischer-овог прстена, оригиналан знак за рану дијагностику конгениталног глаукома у виду лажне фотофобије (на вештачку, али не и на дневну светлост), модификација ириденклеизе са укљештењем базалног дела дужице уз очување сфинктера пупиле, метода убризгавања ваздуха под вежњачу приликом препарисања исте код антиглаукомних фистулизирајућих операција, док је једна француска фирма израдила на основу његових нацрта инструмент „дупликатор” за операције страбизма, као и инструмент „сфинктеротом”
 
Проф. др Владимир Чавка, (1900-1984), академик, у своме раду бавио се проблемом глаукома (објавио транссклерални оперативни метод са дијатермијом у циљу нормализације очног притиска; установио постојање центара за интраокуларни притисак у фронто-орбиталним ареама, где је открио асоцијативне путеве за очни и крвни притисак; описао је нову клиничку слику хетерохромног јувенилног глаукома), увео је операцију „plastica pontiformis” код пространих тумора капака, бавио се кератопластиком (радио је и тоталну кератопластику), у лечењу малигне миопије и неких дегенеративних процеса у оку примењивао је имплантацију конзервиране плаценте у прењу очну комору (са објашњењем да се том приликом ослобађа хистамин и ацетил-холин, што доводи до хиперемије и побољшања метаболизма у оку), у лечењу аблације ретине примењивао је метод ламеларне ресекције склере (са инвагинацијом издвојене ламеле склере у лежиште ресецираног дела), у циљу истраживања адхезивног хориоретинитиса примењивао је смрзавање склере помоћу хлоретила, при операцијама тумора орбите радио је горњу и доњу остеоорбитотомију, код обољења живца радио је декомпресију коштаног дела оптичког канала, урадио је трансплантацију сочива кадавера у око болесника, итд.
 
Доц. др Ђорђе Лукић (1907-1985) радио је интракапсуларну екстракцију катаракте у време када се није знало за α-химотрипсин нити за криохирургију, већ се за екстракцију сенилне катаракте употребљавала Arrugina пинцета, а предња комора се отварала аб интерно Graefe-овим ножем. Позната је његова модификација ириденклеизе, при којој је уклештио само периферни део дужице, остављајући зеницу кружног облика са сачуваним сфинктером пупиле. Био је један од првих код нас који се заинтересовао за нове токове у дијагностици и лечењу слабовидости и разрокости.

Проф. др Олга Литричин (1918-     ), први је српски офталмопатолог (завршене две специјализације - офталмологија и патологија), оснивач Лабораторије за офталмопатологију 1951. године, при Клиници за очне болести (радна јединица Б у Вишеградској 22), која касније добија и свој микробиолошки део (1965. године), и служила је више година као центар СЗО за рану цитолошку дијагностику трахома (прва изолована Цхламидиа трацхоматис). Проф. Литричин, једно од највећих имена послератне српске офталмологије, учествовала је у различитим активностима СЗО, почев од сузбијања трахома у Европи и другим континентима, преко акција спречавања слепила у Европи и Алжиру, и учешћа у научној групи за израду интернационалне Хистолошке класификације тумора ока и аднекса од 1973-1978. године. Као консултант СЗО боравила је у земљама југоисточне Азије у циљу унапређења последипломске наставе и научно-истраживачког рада. Добитник је Златне медаље за трахом (Париз, 1975.), први аутор изузетно великог броја научних радова штампаних и цитираних у светској литератури.
Др Миливоје Радовановић (1919-    ), блиски сарадник Проф. Нешића, први је српски офталмолог позван у Светску здравствену организацију као саветник за офталмологију, 1956. године. За вишегодишњи рад на сузбијању трахома одликован је 1954. године у Паризу златном медаљом Интернационалне лиге за борбу против трахома.
 
Проф. др Златомир Кецмановић (1919-      ), истакнути професор офталмологије који је своју каријеру и пуну афирмацију стекао на Клиници за очне болести „Проф. др Ђорђе Нешић”. Први је код нас увео методу ласерфотокоагулације, и први је супспецијалиста у нашој земљи из области хирургије аблације ретине. Почев од 1966. године, радио је на Клиници за очне болести Клиничко-болничког центра Звездара, где је обављао и дужност начелника Клинике све до пензионисања. Објавио је преко 120 стручних и научних радова у домаћим и страним часописима. Неки од радова цитирани су у иностраним часописима. Стипендиста је Humboldt-ове фондације.

Проф. др Милан Благојевић (1920-1998) постао је други доктор медицинских наука на Медицинском факултету у Београду, 1955. године. Био је офталмолог у најширем смислу те речи, решавајући како клинички тако и хируршки проблеме из готово свих области офталмологије. Посебан доринос остварио је у концепцији савремене организације Клинике – стварање посебно специјализованих одељења, кабинета, амбуланти, лабораторија, што је омогућило, у будућности, пружање врхунске здравствене заштите, обављање научно-истраживачког рада у клиничким оквирима и одржавање наставе на свим нивоима. Био је члан управе Европског офталмолошког удружења.
 
Проф. др Иван Станковић (1921-1973), један од декана Медицинског факултета у Београду, дао је значајан допринос разумевању симпатичке офталмије, био је први у нашој средини који се бавио генетиком очних болести, допринео је увођењу флуоресцеинску ангиографију код нас, оснивач је Очног одељења у Клиничкој болници града Београда на Звездари (1966. године) које касније прераста у Институт који носи његово име, био је писац уџбеника из офталмологије за студенте медицине (заједно са проф. др Олгом Литричин и проф. др Миланом. Благојевићем). Први је у земљи оперисао катаракту Krwawicz-овом методом криоестракције, 1964. године. Увео је и примену Preziossi-Scheie-ове методе термофистуле, у циљу постизања што боље нормализације интраокуларног притиска.
 
Проф. др Александар Паруновић (1931-1998), редовни члан The Royal College of Ophthalmologists. Један од најбољих студената медицине у својој генерацији. Завршио је специјализацију из офталмологије на Клиници за очне болести „Проф. др Ђорђе Нешић”. Магистар и доктор медицинских наука. Био на усавршавању у највећим светским офталмолошким центрима, укључујући Proctor I Foundation у San Francisku и Moorfields Eye Hospital у Лондону. Супспецијалиста за обољења и хирургију предњег сегмента ока и оснивач одељења чија је делатност ова патологија. Објавио 130 стручних и научних радова у домаћим и страним часописима. Према подацима Citation Index-a, радови Проф. Паруновића цитирани су у иностраним часописима више од 50 пута.
 
Проф. др Синиша Ђаковић (1932-1999), међу првима у земљи применио је ласер терапију у циљу нормализације интраокуларног притиска код глаукома. Боравећи у Москви, упознао се са оригиналним микрохируршким методама лечења глаукома и корекције миопије, и био први код нас који је применио иридоциклоретракцију код ангуларних форми глаукома, као и радијалну кератектомију у циљу корекције миопије.
 
Проф. др Добросав Цветковић (1933-      ), дугогодишњи директор Института и први супспецијалиста за глауком у нашој земљи. Дипломирао је на Медицинском факулатету у Београду као један од најбољих студената своје генерације. Специјализацију из офталмологије завршио на Клиници за очне болести „Проф. др Ђорђе Нешић”, а усавршавао се на водећим клиникама у Немачкој– Минхен, Вирцбург, Келн, као стипендиста Humboldt-ове фондације. Члан је Немачког офталмолошког друштва и Европског удружења за глауком. Објавиом око 180 стручних и научних радова у домаћим и страним часописима. Неки од радова Проф. Цветковића цитирани су у иностраним часописима.
 
Проф. др Слободан Голубовић (1944-    ) директор Института за очне болести од 2001. до 2008. први супспецијалиста за глауком у нашој земљи. Дипломирао је на Медицинском факулатету у Београду 1939. Специјализацију из офталмологије завршио на Клиници за очне болести „Проф. др Ђорђе Нешић” 1976, а усавршавао се на водећим клиникама у Великој Британији (Moorfields’ eye hospital и друге). Члан је Немачког офталмолошког друштва и Европског удружења за глауком. Објавиом око 65 стручних и научних радова у домаћим и страним часописима. Добитник плакете Српског лекарског друштва 1994, председник офталмолошке секције 1991-1995 и уредник часописа “Acta ophthalmologica Yugoslavica”.

Проф. др Иван Стефановић (1964-     ) директор Клинике за очне болести од јануара 2008. Дипломирао је на Медицинском факулатету у Београду са просеком 10 и добио повељу Српског Лекарског Друштва као најбољи дипломирани студенат у генерацији. 1990. године се запослио на Институту за очне болести као лекар на специјализацији из офталмологије, а специјализирао је 1993. године и тако постао најмлађи специјалиста у историји Очне клинике. Усавршавао се у Антверпену у Белгији код Проф. др Реље Живојиновић.  Магистрирао је 1992., а докторску дисертацију одбранио 1999. године. 1994. изабран за звање асистента, 2000. за доцента, а од јануара 2010. Ванредни проф. Медицинског факултета у Београду. Ментор многим одбрањеним докторским и магистарским радовима, организатор многобројних Конгреса. Предавач је у Школи ултразвука, као и на Дефектолошком факултету. Објавио је две монографије, аутор је и коаутор преко 100 стручно научних радова од којих је 6 у часописима индексираним по SS, а четрнаест на проширеној SCI листи или Medline-у. Од јануара 2008. године Клиника је у потпуности реновирана, отворене су две нове амбуланте, као и најмодернији одсек за Дневну хирургију катаракте у региону.

Циљ овог кратког подсећања на историјске околности у којима је настајала и развијала се офталмологија код нас, подсећања на пионире офталмолошке науке код нас, људе већином школоване у иностранству, који су својим животом и радом оставили неизбрисиве трагове и примере, и то не само на овим просторима, упознавање како стручне тако и шире јавности са славном прошлошћу Очне клинике заправо је вид нескривене напомене, која се просто намеће за обавезу свима нама који тренутно радимо на Клиници, да свим својим напорима покушамо да поново заузмемо место које нам свакако припада у европској, па и светској офталмологији.