Историјат Клинике за ОРЛ и МФХ УКЦС
УВОД
Порекло оториноларингологије датира још из древног Египта, око 3500. године п.н.е. Први значајни напреци у овој области десили су се у 18. веку, пре свега у разумевању анатомије, физиологије и патологије. Током грчко-римске антике постојали су специјализовани инструменти и технике за хируршке захвате на глави и врату, попут краниотомије, а неки од тих поступака наставили су се у средњем веку.
Прва хируршка интервенција у области оториноларингологије била је катетеризација Еустахијеве тубе 1724. године, а убрзо су уследили покушаји мастоидектомије. Почетком 19. века, документована је прва ларингоскопија. Прве универзитетске клинике специјализоване за отологију и ларингологију основане су 1873. године у Бечу, док је спајање отологије и ринологије почетком 20. века довело до настанка специјалности оториноларингологије.
Развој српске оториноларингологије пратио је европске напретке, захваљујући Јован Јовановићу Змају, познатом писцу и пиониру ове области у Србији. Змај је 1870. године промовисао ларингоскопију, коју је изводио помоћу малог огледала, чиме је увео ову технику у српску медицинску праксу. У истом периоду, др Владан Ђорђевић, који је радио у Кнежевини Србији, примењивао је ларингоскопију и риноскопију, а извео је бројне оториноларинголошкеи максилофацијалне операције, укључујући уклањање носних полипа и лечење отитиса.
Прво одељење за болести уха и грла отворено је 1896. године у Општој државној болници у Београду. Почетком 1924. године, Медицински факултет у Београду увео је наставу из оториноларингологије, а истовремено је започела изградња специјализоване клинике. Клиника за оториноларингологију почела је са радом крајем 1924. године, а убрзо су извођене бројне операције, укључујући аденоидектомију, тонзилектомију, радикалну мастоидектомију и операције максиларног синуса.
Клиника је 1947. године пресељена у Вишеградску улицу. Током послератне модернизације здравства у Србији, различите болничке функције су консолидоване, чиме је побољшана ефикасност медицинских услуга. Даља експанзија и модернизација клинике уследиле су 1955. године, када је број кревета повећан на 106. Након 1983. године, Клиника за оториноларингологију преселила се у зграду у Пастерову улицу, док је амбулантни део преместен у Делиградску улицу. Интеграција са Центром за рехабилитацију глувих Савеза глувих Југославије 1985. године означила је корак ка формирању Института за оториноларингологију и максилофацијалну хирургију, који је званично основан 1992. године у оквиру Клиничког центра Србије.
Комплекс Опште државне болнице
Др Драгољуб Шрага (1866–1915), први оториноларинголог у Краљевини Србији
Проф. др Љубиша Вуловић
ВАЖНЕ ЛИЧНОСТИ
Први лекар који се специјализовао за болести уха у Србији био је др СигмунђДрагољуб Шрага (1866–1915), који је 1894. године постављен за лекара асистената за болести уха у Општој државној болници. Године 1896. основао је Одељење за болести уха и грла у овој болници и њиме је руководио до 1906. године. Одељење је потом водио др Милан Стефановић (1906–1912) и др Љубиша Вуловић (1912–1924). Након Првог светског рата, Одељење за болести уха, носа и грла постало је Клиника 1924. године. Професор др Љубиша Вуловић (1924–1945) постављен је за њен управник, настављајући своје вођство јер је био и предавач на Медицинском факултету. Професор Вуловић био је учитељ првим генерацијама српских оториноларинголога и поставио темеље ове гране медицине у Србији, отварајући одељења у Нишу, Крагујевцу, Новом Саду и другим градовима.
После Првог светског рата, број оториноларинголога у Србији био је веома мали, па је 1926. године радило само 12 оториноларинголога, међу којима су били: Проф. др Љубиша Вуловић, др Букус Алкалај, др Петар Здравковић, др Сергеј Попов, др Нега Радојичић, др Добривоје-Ћира Максимовић, др Ђока Борисављевић, др Исидор Васклер, др Павле Абелцберг, др Херц Кинстлер, др Јосиф Валчић и др Ђорђе Митровић.
Након пензионисања професора Вуловића 1945. године, директор клинике постао је професор Милан Фотић, који је 1939. године извео прву тоталну ларингектомију у Србији. Такође, 1948. године је основао Секцију за оториноларингологију Српског лекарског друштва. Због политичких разлога, неправедно је пензионисан 1953. године заједно са групом професора са Медицинског факултета. Даљи развој клинике наставио је професор др Срећко Подвинец, који је преузео вођство 1954. године. У 1963. години основана су одељења за аудиологију, фонијатрију и алергологију.
Клинику је од 1969. до 1978. године водио професор др Драгослав Савић, који је добио награду Српског лекарског друштва за научно истраживање и Орден заслуга за народ. Након њега, клинику је водио професор др Часлав Ђоковић од 1979. до 1983. године. Професор др Боривоје Крејовић био је на челу Института за ОРЛ и МФС од 1983. до 2000. године, први је промовисао функционалну реконструктивну хирургију код карцинома грла. Након његовог пензионисања 2000. године, Институт је водио професор др Гојко Стојичић, а од 2001. до 2013. године професор др Војко Ђукић. 2009. године Институт је преименован у Клинику за оториноларингологију и максилофацијалну хирургију.
Од 2013. године, Клинику за ОРЛ и МФС води професор др Ненад Арсовић, који и данас обавља ову функцију.
