Додељене награде "Душица Спасић" за 2014. годину

На свечаности у згради Поликлинике КЦС, данас су медицинским сестрама, за посебно прегалаштво, додељена признања “Душица Спасић”. Овогодишњи лауерати ове награде Биљана Гаврић из Јединица интензивне неге Службе за анестезију Опште болница Ваљево и Драгана Ракић-Марковић из ОИТ-е Ургентног центра Клиничког центра Србије.

Удружење медицинских сестара – техничара Србије „Сестринство“ и часопис „Вива“додељују ово признање сваке године 23. марта, у знак сећања на медицинску сестру Душицу Спасић, која је страдала као жртва у епидемији Вариоле Вере, 1972. године.

Душица Спасић, млада медицинска сестра није ни могла да замисли да ће њена посвећеност послу, веома брзо прекинути њену каријеру и угасити њену младост. Медицинска сестра Душица Спасић, на свом радном месту, разболела се и умрла 23. марта. 1972 године. Тог хладног мартовског дана чинило се да је и небо плакало над њом.

Душица је родјена 27.децембра 1949 године у радничкој породици.
Средњу медицинску школу завршила је у Београду и запослила се на “Првој хирушкој клиници “
Веома тиха и скромна умела је да се снадје у свим приликама и да заврши све послове. За собом је остављала свуда светао траг. Била је ведра и насмејана,увек, спремна да помогне. Имала је Душица младалачке снове и планове за будућност, имала, али не и времена да их проживи. Снове је прекинула опака болест коју нико није очекивао.Тихо и скромно, као што је и живела, Душица је отишла из наше средине. Отишла је без испраћаја, на починак без снова и буђења. Сахрањена је тајно на крају гробља у Реснику код Београда где је и живела са родитељима, под окриљем хладне мартовске ноћи. Ту је и остала да је уз букете цвећа посећују сви они који су је познавали и волели.

Пожртвованост Душице Спасић због које је постала и жртва вируса нису остали незапамћени. Постхумно, Душица је од председника СФРЈ Јосипа Броза Тита добила орден заслуга за народ са сребрним звездама. У Реснику, улица у којој је живела носи њено име. Биста у холу Института за дигестивне болести Клиничког центра Србије вечно подсећа на њу.


Биљана Гаврић, Јединица интензивне неге Службе за анестезију Општа болница Ваљево

Рођена 1959. у Осечини. Средњу медицинску школу завршила у Ваљеву 1980. год.
Свој радни век започела је у јединици интензивне неге Службе за анестезију Опште болнице Ваљево 7. маја 1987. године.
Константно 27 година је уз постељу болесника, кроз сменски рад, негујући небројено пацијената у критичном стању, који су страхујући за свој живот од ње могли да добију умирујуће речи и помоћ у тим тешким тренуцима.

Уз богато искуство увек је имала и жељу да своје знање и вештине пренесе на млађе колеге.
Као члан струковних организација прати дешавања у сестринству, уз стални труд да промене не наруше квалитетан приступ пацијенту изграђиван годинама. У раду показује стручност и професионални однос према пацијентима, члановима њиохових породица као и према колегама. Поштујући сва људска права и достојанство, сестра Биља је скромна, колегијална и несебична.

Своју љубав према професији пренела је и својој кћерки, која је одабрала у ову хуману професију, и ради као одговорна сестра на Одељењу опште хирургије КБЦ “Бежанијска коса”.


Медицинска сестра Драгана Ракић-Марковић ради у Ургентном центру 26 година и то 4 године у пријемно тријажној служби УЦ и 22 године у ОИТ-е УЦ.
Рођена је 23.0 5.1968. године у Смедеревској Паланци.
Средњу медицинску школу је похађала и дипломирала 1988.године
Удата је, мајка двоје деце.
Живи са породицом у Младеновцу, али то за њу не представља проблем, увек је на време на послу и своје обавезе обавља професионално. Ведрог је духа, спремна врло често на шалу што је понекад неопходно у тимском раду.

Радећи у ОИТ-е УЦ стекла је велико искуство, знање и вештине у лечењу критично оболелих пацијената које веома несебично преноси на млађје колегинице. Поседује изузетне организационе способности, поштована је као водја тима сестара. Одговорно се односи према материјалним вредностима и опреми са којом свакодневно ради. У односу на пацијенте показује велику хуманост, пожртвовање и жељу да у сваком моменту помогне. И после оволико година стажа и даље ради на својој едукацији похадјајући курсеве и семинаре.

Није прихватила понуду да не ради сменски рад и да ради неку врсту административног посла јер каже ,,да би јој тиме био ускраћен директан посао са пацијентом и могућност да учествује у спашавању људских живота“.