Najava događaja

 ◄◄  ◄  ►►  ► 
mart 2017
pon uto sre čet pet sub ned
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
25
26
27
28
29
30
31

Istorijat

U istoriji razvoja oftalmološke službe, 1921. godina predstavlja prekretnicu. Te godine je, 30. juna, postavljen prvi redovni profesor dr Đorđe Nešić pri katedri oftalmologije.
 
Očna klinika, zvanično je osnovana 9. jula iste godine. Od tada je ova ustanova razvijala svoju višestruku aktivnost, beležila stalan uspon, a ujedno je delila sudbinu sa narodom i državom koji su prolazili kroz teške periode.
 
Očna klinika je prvobitno bila u zgradi u kojoj se nalazila prva „Bolnica varoši i okruga Beograd”, u tadašnjoj Vidinskoj ulici 19, kasnije nazvanoj Džordža Vašingtona. Posle Drugog svetskog rata, 1947. Godine, Očno odeljenje Opšte državne bolnice, ulazi u sastav Očne klinike, ali prostorno ostaje i dalje u Višegradskoj ulici 22. Kliniku za očne bolesti, tako, čine dve radne jedinice, A - u ulici Džordža Vašingtona 19 i, B - u ulici Višegradska 22.   
Radna jedinica A Očne klinike, 28. i 29. juna 1983. godine, preseljena je u tri kliničke zgrade „stare” VMA, u ulici Pasterova 2 - zgrade Očne i Kožne klinike VMA i zgradu Katedre VMA, sve međusobom spojene staklenim pasarelama u funkcionalnu celinu (početkom 1983. godine završena je nova zgrada Vojno-medicinske akademije na Banjici, tako da su postepeno napuštane prostorije u Pasterovoj ulici u kojoj se do tada nalazila Vojno-medicinska akademija).
Očna klinika, smatra se prvom klinikom osnovanom od tek otvorenog Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Tokom NATO bombardovanja, upravni odbor KCS-a donosi odluku o preseljenju radne jedinice B iz Višegradske ulice u Pasterovu. Klinika za očne bolesti od aprila 1999. godine radi na jednoj lokaciji sa ukupno 156 bolničkih kreveta.

Kao referentna ustanova za Srbiju i Crnu Goru, kao i druge zemlje regiona, i kao nastavna baza za studente medicine i lekare na specijalizaciji, Klinika za očne bolesti je morala da ima sve subspecijalnosti oftalmologije. Dogovorom, u okviru fakulteta i KCS-a određeno je da se neurooftalmologija razvija, pre svega, kroz Kliniku za neurohirurgiju i Kliniku za neurologiju, dok je ergooftalmologija našla svoje mesto u okviru Instituta za medicinu rada.
 
Klinika je, tokom 60-tih godina XX veka, bila još uvek organizovana u velika, nespecifična odeljenja. Tako je, na primer, u delu Klinike u ulici Džordža Vašingtona 19, radnoj jedinici A, postojalo prvo muško, drugo žensko odeljenje, treće odeljenje za medikamentno lečenje i infekcije oka, i četvrto dečje odeljenje. U radnoj jedinici B, postojali su, u to vreme, na prvom spratu muško hiruško odeljenje, na drugom spratu operaciona sala i žensko hiruško odeljenje, na trećem spratu dečje i žensko mešovito odeljenje, i u dvorišnoj zgradi muško mešovito odeljenje. U oba dela Klinike bilo je 250 bolesničkih postelja.
 
Savremena kretanja u oftalmologiji nametnula su formiranje specijalizovanih kabineta i ambulanti, pored postojanja specijalizovanih odeljenja.
 
Prvo počinju da se formiraju specijalizovani kabineti i laboratorije: za strabologiju, fluoresceinsku angiografiju, kontaktna sočiva, glaukom. Od specifičnih odeljenja prvo je formirano glaukomno odeljenje, 1970. godine, dok je dve godine ranije, oktobra 1968. godine, nakon povratka dr D. Cvetkovića iz Minhena oformljen kabinet za glaukom (prve začetke budućeg kabineta za glaukom stvorio je prof. dr Zlatimir Kecmanović, oko 1964. godine). U radnoj jedinici B, 1975. godine formiran je glaukomni kabinet. Prve trepanotrabekulektomije počele su da se rade 1975. godine.
 
Narasta saznanje, nametnuto i svakodnevnom kliničkom praksom, da je potrebno opštu oftalmologiju podeliti u pojedine uže oblasti u kojima bi određeni, visokospecijalizovani timovi vršili dijagnostiku, medikamentno i hiruško lečenje. Umesto kliničkih oftalmologa, koji bi podjednako uspešno radili i strabizam, i keratoplastiku, i katarakte, i ablacije retine, sve se više diferenciraju timovi koji rade, pre svega, određenu oblast.
 
Prof. dr Sofija Biga, 6. marta 1961. godine, osniva ortoptički kabinet (kasnije službu za poremećaje motiliteta i lečenje slabovidosti), u radnoj jedinici A Očne klinike. Odlaskom prof. Bige u penziju, rukovođenje strabološkom službom preuzima prim. dr Borislav Vukov (do 1978. godine) sa svojim saradnicima.
 
Specijalizovana ambulanta za teleskopske naočari počela je sa radom aprila 1979. godine.

Specijalizovana ambulanta za suzni aparat i orbitu zvanično je oformljena 1981. godine.
 
Primenu goniskopije uvodi prof. Kecmanović, aplanacione tonometrije prof. Cvetković.
 
Prva operacija protiv ablacije retine na Klinici urađena je 1926. godine.
 
Prvi ultrazvučni aparat nabavljen je 1970. godine. Prof. dr Milan Blagojević i prim. dr Božidar Ilić, nakon boravka kod Karl-a Ossoing-a (velikog imena ultrazvučne metode u oftalmologiji), u Beču 1968. i 1970. godine, čine da Klinika postane jedna od prvih ustanova u tadašnjoj Jugoslaviji koja je uvela rutinsku ultrazvučnu dijagnostiku - posle Očne klinike u Zagrebu, a istovremeno sa Očnom klinikom VMA u Beogradu i Ginekološkom klinikom u Beogradu.
 
Lokalna ekscizija intraokularnih tumora, uz anatomsko i funkcionalno očuvanje oka, uvodi se kod nas 1968. godine, od strane prof. dr Olge Litričin. U to vreme, ova intervencija primenjivana je kao način lečenja u malom broju centara u svetu. Prve blok ekscizije tumora cilijarnog tela učinjene su odmah potom, prve horioidektomije 9 godina kasnije (O. Litričin), a ciklohorioidektomije još dve godine kasnije (Z. Latković).
 
Prva fluoresceinska angiografija urađena je 6. decembra 1969. godine (doc. dr Dušan Stojanović). Osam godina kasnije, 1977. godine, nabavljena je savremenija fundus kamera koja i danas postoji i radi.
 
Ambulanta za ispitivanje kolornog vida nastala je 1963. godine, a prvi laser (argon laser fotokoagulator) nabavljen je marta 1976. godine. Tada je formiran i kabinet za laserfotokoagulaciju, u radnoj jedinici B.
 
Kabinet za funkcionalna ispitivanja organizovan je od strane dr Ružica Tomović.
 
Adaptometar po Goldmanu nabavljen je 1966. Godine, a dve godine kasnije i perimetri po Goldmanu i Fridmanu.
 
Aparat za kompjuterizovano ispitivanje vidnog polja nabavljen je 1986. godine.
 
Dečje specijalizovano odeljenje ima svoju dugu i plodnu istoriju.
 
Primena metode fakoemulzifikacije kod nas, počela je nekoliko godina kasnije u odnosu na prvu primenu u svetu, 1981. godine.
 
U poslednjih nekoliko godina Klinika je gotovo u potpunosti revitalizovana. Nabavljena je kompletna oprema za modernu vitreoretinalnu hirurgiju čime je ista oporavljena, a nabavkom dva najmodernija mikroskopa za zadnji segment oka i podignuta na zavidan nivo.
 
Takođe su nabavljeni novo kompjuterizovano vidno polje, fundus kamera, dva lasera za LFC i YAG laser te su svi ovi segmenti ponovo počeli sa radom. Počeo je sa radom i kabinet za OST. Rekonstruisano je 5 ambulanti i sagrađene dve nove. Započela je sa radom Dnevna bolnica za medikamentoznu retinu i dijabetes, kao i Centar za dnevnu hirurgiju katarakte, opremljena najmodernijim mikroskopima i opremom u kome se operišu i do 24 pacijenta dnevno.
 
Celo prizemlje ambulantno-polikliničkog dela je renovirano i prvobitni šalteri su zamenjeni sa 8 novih i info pultom.
 
Najveći deo Klinike povezan je u jedinstvenu bazu podataka, u operativni opus je uvedeno više novih operacija, a Klinika je u svim segmentima počela sa radom u dve smene.
 
Juna 1989. godine, povodom 68 godina svog postojanja i uspešnog rada, Klinika dobija i Orden rada.

BIOGRAFSKI OSVRT NA NEKA OD NAJZNAČAJNIJIH IMENA KLINIKE

U svom dugom radnom i životnom veku, prof. dr Đorđe Nešić (1873-1959) dao je veoma značajan doprinos naučnom i zdravstvenom razvoju oftalmologije i može se smatrati osnivačem ove grane medicine kod nas. Pošto je pored medicine studirao i fiziku, pokazivao je i interes za konstrukciju elektromagneta. Tako je, prema njegovim instrukcijama, izrađeno 5 prenosivih i 2 džinovska elektromagneta, zahvaljujući kojima je bilo moguće ekstrahovati magnetska strana tela iz oka, čime Klinika za očne bolesti postaje jedan od najvećih centara te vrste, kako u zemlji tako i van nje. Drugi domen stručne aktivnosti prof. dr Nešića sastojao se u primeni biogenih stimulatora i njihovom uticaju na ćelijski metabolizam (tzv. tkivna terapija; implantati 6 dana konzervisane placente i autoklavirane na 120ºC tokom jednog časa), za čiju primenu je konstruisao i posebnu metalnu brizgalicu. Na tom polju sarađivao je sa prof. Filatovim iz Odese, dok su mu u Beogradu pomagali tadašnji asistenti, dr Olga Litričin i dr Milivoje Radovanović. U vreme kada nije bilo antibiotika i kortikosteroida, tkivna terapija bila je široko korišćena. Pri kraju svoje karijere veliki deo aktivnosti posvetio je organizaciji na suzbijanju trahoma u endemskim krajevima tadašnje Jugoslavije, kao i profilaksi očnih povreda. Za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je još 1947. godine, a bio je i član ruskog, poljskog, češkog i bugarskog oftalmološkog društva. Profesor Nešić (zajedno sa prof. dr Aćimom Markovićem) bio je i prvi koji je napisao udžbenik iz očnih bolesti za studente medicine. Kao lekar na bojnom polju odlikovan je zlatnom i srebrnom medaljom za hrabrost, medaljom Obilića, ordenom Belog orla sa mačevima. Pored toga, odlikovan je ordenom Svetog Save I reda, ordenom Crvenog krsta, Jugoslovenskom krunom, Ordenom zasluga za narod I reda, Ordenom bratstva i jedinstva I reda.
 
Zvaničan naziv Klinika za očne bolesti „Prof. dr Đorđe Nešić”, dotadašnja Očna klinika dobila je 1970. godine, prilikom proslave 50 godina rada Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ovo ime, kao znak priznanja profesoru Nešiću za njegov doprinos unapređenju nauke i struke, Klinika nosi i danas.
 
Prof. dr Aćim Marković (1891-1968) bio je, pored ostalog, i veliki stručnjak ra refrakciju. U udžbeniku za studente medicine, pisanom zajedno sa prof. Nešićem, poglavlje o refrakciji i motilitetu oka tako je sistematizovano i stručno prikazano, da je još uvek ostalo neprevaziđeno u našoj sredini. Takođe, još pre II svetskog rata ukazivao je na značaj tuberkuloze u nastanku uveitisa.
 
Prim. dr Božidar Milošević (1891-1976) prvi je naš oftalmolog koji se kod prof. Amslera i Vereja u Cirihu upoznao sa indikacijama, tehnikom i interpretacijom nalaza pri pregledu očne vodice. Pokušao je da izoluje uzročnike meningouveitisa kod Haradine bolesti, ubrizgavajući subretinalnu tečnost bolesnika u cerebrospinalni prostor zeca.
 
Prof. dr Zdravko Nižetić (1895-1947) uvodi kod nas metode kao što su dakriocistorinostomija, periarterijska simpatektomija, a uvođenjem keratoplastike u kliničku praksu prof. Nižetić postaje svetski priznat i poznat. Ovu intervenciju počeo je da radi 1933. godine i u njegovu ustanovu dolazili su oftalmolozi iz inostranstva. Prof. Nižetića, zajedno sa Filatovim, Sourdille-om, Arrugom, Franceschetti-jem, Paufique-om i drugima, ubrajaju u pionire keratoplastike – imao je svoju originalnu tehniku, konstruisao je i neke originalne instrumente i proširio je tadašnje indikacije za keratoplatiku.
 
Prim. dr Milovan Danić (1897-1986) bio je jedan od vodećih širokoobrazovanih oftalmologa praktičara. Koautor je udžbenika iz oftalmologije za studente iz 1970. godine.
 
Prof. dr Miodrag Stanković (1898-1977) jedan je od osnivača Odbora za rešavanje klasifikacije slepila i borbe protiv slepila u tadašnjoj Jugoslaviji. Citirane su njegova metoda lečenja ulcus-a serpens-a utrljavanjem prontozila, slučaj duplog Kayser-Fleischer-ovog prstena, originalan znak za ranu dijagnostiku kongenitalnog glaukoma u vidu lažne fotofobije (na veštačku, ali ne i na dnevnu svetlost), modifikacija iridenkleize sa uklještenjem bazalnog dela dužice uz očuvanje sfinktera pupile, metoda ubrizgavanja vazduha pod vežnjaču prilikom preparisanja iste kod antiglaukomnih fistulizirajućih operacija, dok je jedna francuska firma izradila na osnovu njegovih nacrta instrument „duplikator” za operacije strabizma, kao i instrument „sfinkterotom”
 
Prof. dr Vladimir Čavka (1900-1984), akademik, u svome radu bavio se problemom glaukoma (objavio transskleralni operativni metod sa dijatermijom u cilju normalizacije očnog pritiska; ustanovio postojanje centara za intraokularni pritisak u fronto-orbitalnim areama, gde je otkrio asocijativne puteve za očni i krvni pritisak; opisao je novu kliničku sliku heterohromnog juvenilnog glaukoma), uveo je operaciju „plastica pontiformis” kod prostranih tumora kapaka, bavio se keratoplastikom (radio je i totalnu keratoplastiku), u lečenju maligne miopije i nekih degenerativnih procesa u oku primenjivao je implantaciju konzervirane placente u prenju očnu komoru (sa objašnjenjem da se tom prilikom oslobađa histamin i acetil-holin, što dovodi do hiperemije i poboljšanja metabolizma u oku), u lečenju ablacije retine primenjivao je metod lamelarne resekcije sklere (sa invaginacijom izdvojene lamele sklere u ležište reseciranog dela), u cilju istraživanja adhezivnog horioretinitisa primenjivao je smrzavanje sklere pomoću hloretila, pri operacijama tumora orbite radio je gornju i donju osteoorbitotomiju, kod oboljenja živca radio je dekompresiju koštanog dela optičkog kanala, uradio je transplantaciju sočiva kadavera u oko bolesnika, itd.
 
Doc. dr Đorđe Lukić (1907-1985) radio je intrakapsularnu ekstrakciju katarakte u vreme kada se nije znalo za α-himotripsin niti za kriohirurgiju, već se za ekstrakciju senilne katarakte upotrebljavala Arrugina pinceta, a prednja komora se otvarala ab interno Graefe-ovim nožem. Poznata je njegova modifikacija iridenkleize, pri kojoj je ukleštio samo periferni deo dužice, ostavljajući zenicu kružnog oblika sa sačuvanim sfinkterom pupile. Bio je jedan od prvih kod nas koji se zainteresovao za nove tokove u dijagnostici i lečenju slabovidosti i razrokosti.

Prof. dr Olga Litričin (1918-     ), prvi je srpski oftalmopatolog (završene dve specijalizacije - oftalmologija i patologija), osnivač Laboratorije za oftalmopatologiju 1951. godine, pri Klinici za očne bolesti (radna jedinica B u Višegradskoj 22), koja kasnije dobija i svoj mikrobiološki deo (1965. godine), i služila je više godina kao centar SZO za ranu citološku dijagnostiku trahoma (prva izolovana Chlamidia trachomatis). Prof. Litričin, jedno od najvećih imena posleratne srpske oftalmologije, učestvovala je u različitim aktivnostima SZO, počev od suzbijanja trahoma u Evropi i drugim kontinentima, preko akcija sprečavanja slepila u Evropi i Alžiru, i učešća u naučnoj grupi za izradu internacionalne Histološke klasifikacije tumora oka i adneksa od 1973-1978. godine. Kao konsultant SZO boravila je u zemljama jugoistočne Azije u cilju unapređenja poslediplomske nastave i naučno-istraživačkog rada. Dobitnik je Zlatne medalje za trahom (Pariz, 1975.), prvi autor izuzetno velikog broja naučnih radova štampanih i citiranih u svetskoj literaturi.

Dr Milivoje Radovanović (1919-    ), bliski saradnik prof. Nešića, prvi je srpski oftalmolog pozvan u Svetsku zdravstvenu organizaciju kao savetnik za oftalmologiju, 1956. godine. Za višegodišnji rad na suzbijanju trahoma odlikovan je 1954. godine u Parizu zlatnom medaljom Internacionalne lige za borbu protiv trahoma.
 
Prof. Zlatomir Kecmanović (1919-      ), istaknuti profesor oftalmologije koji je svoju karijeru i punu afirmaciju stekao na Klinici za očne bolesti „Prof. dr Đorđe Nešić”. Prvi je kod nas uveo metodu laserfotokoagulacije, i prvi je supspecijalista u našoj zemlji iz oblasti hirurgije ablacije retine. Počev od 1966. godine, radio je na Klinici za očne bolesti Kliničko-bolničkog centra Zvezdara, gde je obavljao i dužnost načelnika Klinike sve do penzionisanja. Objavio je preko 120 stručnih i naučnih radova u domaćim i stranim časopisima. Neki od radova citirani su u inostranim časopisima. Stipendista je Humboldt-ove fondacije.

Prof. dr Milan Blagojević (1920-1998) postao je drugi doktor medicinskih nauka na Medicinskom fakultetu u Beogradu, 1955. godine. Bio je oftalmolog u najširem smislu te reči, rešavajući kako klinički tako i hirurški probleme iz gotovo svih oblasti oftalmologije. Poseban dorinos ostvario je u koncepciji savremene organizacije Klinike – stvaranje posebno specijalizovanih odeljenja, kabineta, ambulanti, laboratorija, što je omogućilo, u budućnosti, pružanje vrhunske zdravstvene zaštite, obavljanje naučno-istraživačkog rada u kliničkim okvirima i održavanje nastave na svim nivoima. Bio je član uprave Evropskog oftalmološkog udruženja.
 
Prof. dr Ivan Stanković (1921-1973), jedan od dekana Medicinskog fakulteta u Beogradu, dao je značajan doprinos razumevanju simpatičke oftalmije, bio je prvi u našoj sredini koji se bavio genetikom očnih bolesti, doprineo je uvođenju fluoresceinsku angiografiju kod nas, osnivač je Očnog odeljenja u Kliničkoj bolnici grada Beograda na Zvezdari (1966. godine) koje kasnije prerasta u Institut koji nosi njegovo ime, bio je pisac udžbenika iz oftalmologije za studente medicine (zajedno sa prof. dr Olgom Litričin i prof. dr Milanom. Blagojevićem). Prvi je u zemlji operisao kataraktu Krwawicz-ovom metodom krioestrakcije, 1964. godine. Uveo je i primenu Preziossi-Scheie-ove metode termofistule, u cilju postizanja što bolje normalizacije intraokularnog pritiska.
 
Prof. dr Aleksandar Parunović (1931-1998), redovni član The Royal College of Ophthalmologists. Jedan od najboljih studenata medicine u svojoj generaciji. Završio je specijalizaciju iz oftalmologije na Klinici za očne bolesti „Prof. dr Đorđe Nešić”. Magistar i doktor medicinskih nauka. Bio na usavršavanju u najvećim svetskim oftalmološkim centrima, uključujući Proctor I Foundation u San Francisku i Moorfields Eye Hospital u Londonu. Supspecijalista za oboljenja i hirurgiju prednjeg segmenta oka i osnivač odeljenja čija je delatnost ova patologija. Objavio 130 stručnih i naučnih radova u domaćim i stranim časopisima. Prema podacima Citation Index-a, radovi prof. Parunovića citirani su u inostranim časopisima više od 50 puta.
 
Prof. dr Siniša Đaković (1932-1999), među prvima u zemlji primenio je laser terapiju u cilju normalizacije intraokularnog pritiska kod glaukoma. Boraveći u Moskvi, upoznao se sa originalnim mikrohirurškim metodama lečenja glaukoma i korekcije miopije, i bio prvi kod nas koji je primenio iridocikloretrakciju kod angularnih formi glaukoma, kao i radijalnu keratektomiju u cilju korekcije miopije.
 
Prof. dr Dobrosav Cvetković (1933-      ), dugogodišnji direktor Instituta i prvi supspecijalista za glaukom u našoj zemlji. Diplomirao je na Medicinskom fakulatetu u Beogradu kao jedan od najboljih studenata svoje generacije. Specijalizaciju iz oftalmologije završio na Klinici za očne bolesti „Prof. dr Đorđe Nešić”, a usavršavao se na vodećim klinikama u Nemačkoj – Minhen, Vircburg, Keln, kao stipendista Humboldt-ove fondacije. Član je Nemačkog oftalmološkog društva i Evropskog udruženja za glaukom. Objaviom oko 180 stručnih i naučnih radova u domaćim i stranim časopisima. Neki od radova prof. Cvetkovića citirani su u inostranim časopisima.
 
Prof. dr Slobodan Golubović (1944-           ) direktor Instituta za očne bolesti o2 2001. do 2008. prvi supspecijalista za glaukom u našoj zemlji. Diplomirao je na Medicinskom fakulatetu u Beogradu 1939. Specijalizaciju iz oftalmologije završio na Klinici za očne bolesti „Prof. dr Đorđe Nešić” 1976, a usavršavao se na vodećim klinikama u Velikoj Britaniji (Moorfields’ eye hospital I druge). Član je Nemačkog oftalmološkog društva i Evropskog udruženja za glaukom. Objaviom oko 65 stručnih i naučnih radova u domaćim i stranim časopisima. Dobitnik plakete Srpskog lekarsckog društva 1994, predsednik oftalmološke sekcije 1991-1995 i urednik časopisa “Acta ophthalmologica Yugoslavica”.

Prof. dr Ivan Stefanović (1964-               ) direktor Klinike za očne bolesti od januara 2008. Diplomirao je na Medicinskom fakulatetu u Beogradu sa prosekom 10 i dobio povelju Srpskog Lekarskog Društva kao najbolji diplomirani studenat u generaciji. 1990. Godine se zaposlio na Institutu za očne bolesti kao lekar na specijalizaciji iz oftalmologije, a specijalizirao je 1993.godine i tako postao najmlađi specijalista u istoriji Očne klinike. Usavršavao se u Antverpenu u Belgiji kod prof. Dr Relje Živojinović.  Magistrirao je 1992., a doktorsku disertaciju odbranio 1999.godine. 1994.izabran za zvanje asistenta, 2000. za docenta, a od januara 2010. Vanredni prof. Medicinskog fakulteta u Beogradu. Mentor mnogim odbranjenim doktorskim i magistarskim radovima, organizator mnogobrojnih Kongresa. Predavač je U Školi ultrazvuka, kao i na Defektološkom fakultetu. Objavio je dve monografije, autor je i koautor preko 100 stručno naučnih radova od kojih je 6 u časopisima indeksiranim po SS, a četrnaest na proširenoj SCI listi ili Medline-u. Od januara 2008. Godine Klinika je u potpunosti renovirana, otvorene su dve nove ambulante, kao i najmoderniji odsek za Dnevnu hirurgiju katarakte u regionu.

Cilj ovog kratkog podsećanja na istorijske okolnosti u kojima je nastajala i razvijala se oftalmologija kod nas, podsećanja na pionire oftalmološke nauke kod nas, ljude većinom školovane u inostranstvu, koji su svojim životom i radom ostavili neizbrisive tragove i primere, i to ne samo na ovim prostorima, upoznavanje kako stručne tako i šire javnosti sa slavnom prošlošću Očne klinike zapravo je vid neskrivene napomene, koja se prosto nameće za obavezu svima nama koji trenutno radimo na Klinici, da svim svojim naporima pokušamo da ponovo zauzmemo mesto koje nam svakako pripada u evropskoj, pa i svetskoj oftalmologiji.