Univerzitetski klinički centar Srbije

Na svečanosti u zgradi Poliklinike KCS, danas su medicinskim sestrama, za posebno pregalaštvo, dodeljena priznanja “Dušica Spasić”. Ovogodišnji lauerati ove nagrade Biljana Gavrić iz Jedinica intenzivne nege Službe za anesteziju Opšte bolnica Valjevo i Dragana Rakić-Marković iz OIT-e Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije.

Udruženje medicinskih sestara – tehničara Srbije „Sestrinstvo“ i časopis „Viva“dodeljuju ovo priznanje svake godine 23. marta, u znak sećanja na medicinsku sestru Dušicu Spasić, koja je stradala kao žrtva u epidemiji Variole Vere, 1972. godine.

Dušica  Spasić, mlada  medicinska sestra nije ni mogla  da zamisli da će njena posvećenost poslu, veoma brzo prekinuti njenu karijeru i ugasiti njenu mladost. Medicinska sestra  Dušica  Spasić, na svom radnom mestu, razbolela se i umrla 23. marta. 1972 godine. Tog hladnog martovskog dana  činilo se da je i nebo plakalo nad njom.

Dušica je rodjena  27.decembra 1949 godine u radničkoj porodici.
Srednju medicinsku školu  završila je u Beogradu  i zaposlila se na “Prvoj hiruškoj klinici “
Veoma tiha i skromna umela je  da se snadje u svim prilikama i da završi sve poslove. Za sobom je ostavljala svuda svetao trag. Bila je vedra i nasmejana,uvek, spremna da pomogne. Imala je Dušica mladalačke snove  i planove za budućnost, imala, ali ne i vremena da ih proživi. Snove je prekinula opaka bolest koju niko nije očekivao.Tiho i skromno, kao što je i živela, Dušica je otišla iz naše sredine. Otišla je bez ispraćaja, na počinak bez snova i buđenja. Sahranjena je tajno na kraju groblja u Resniku kod Beograda gde je i živela sa roditeljima, pod  okriljem hladne martovske noći.  Tu je i ostala da je uz bukete cveća posećuju svi oni koji su je poznavali i voleli.

Požrtvovanost Dušice Spasić zbog koje je postala i žrtva  virusa nisu ostali nezapamćeni. Posthumno, Dušica je od predsednika SFRJ Josipa Broza Tita dobila orden zasluga za narod sa srebrnim zvezdama. U Resniku, ulica u kojoj je živela nosi njeno ime. Bista u holu Instituta za digestivne bolesti Kliničkog centra Srbije večno podseća na nju.

Biljana Gavrić, Jedinica intenzivne nege Službe za anesteziju Opšta bolnica Valjevo

Rodjena 1959. u Osečini.  Srednju medicinsku školu završila u Valjevu1980. god.
Svoj radni vek započela je u jedinici intenzivne nege Službe za anesteziju Opšte bolnice Valjevo 7. maja 1987. godine.
Konstantno 27 godina je uz postelju bolesnika, kroz smenski rad, negujući nebrojeno pacijenata u kritičnom stanju, koji su strahujući za svoj život od nje mogli da dobiju umirujuće reči i pomoć u tim teškim trenucima.

Uz bogato iskustvo uvek je imala i želju da svoje znanje i veštine prenese na mlađe kolege.
Kao član strukovnih organizacija prati dešavanja u sestrinstvu, uz stalni trud da promene ne naruše kvalitetan pristup pacijentu izgrađivan godinama. U radu pokazuje stručnost i profesionalni odnos prema pacijentima, članovima njiohovih porodica kao i prema kolegama. Poštujući sva ljudska prava i dostojanstvo, sestra Bilja je skromna, kolegijalna i nesebična.

Svoju ljubav prema profesiji prenela je i svojoj kćerki, koja je odabrala u ovu humanu profesiju, i radi kao odgovorna sestra na Odeljenju opšte hirurgije KBC “Bežanijska kosa”.

Medicinska sestra Dragana Rakić-Marković radi u Urgentnom centru 26 godina i to 4 godine u prijemno trijažnoj službi UC i 22 godine u OIT-e UC.
Rođena je 23.0 5.1968. godine u Smederevskoj Palanci.
Srednju medicinsku školu je pohađala i diplomirala 1988.godine
Udata je, majka dvoje dece.
Živi sa porodicom u Mladenovcu, ali to za nju ne predstavlja problem, uvek je na vreme na poslu i svoje obaveze obavlja profesionalno. Vedrog je duha, spremna vrlo često na šalu što je ponekad neophodno u timskom radu.

Radeći u OIT-e UC stekla je veliko iskustvo, znanje i veštine u lečenju kritično obolelih pacijenata koje veoma nesebično prenosi na mlađje koleginice. Poseduje izuzetne organizacione sposobnosti, poštovana je kao vodja tima sestara. Odgovorno se odnosi prema materijalnim vrednostima i opremi sa kojom svakodnevno radi. U odnosu na pacijente pokazuje veliku humanost, požrtvovanje i želju da u svakom momentu pomogne. I posle ovoliko godina staža i dalje radi na svojoj edukaciji pohadjajući kurseve i seminare.

Nije prihvatila ponudu da ne radi smenski rad i da radi neku vrstu administrativnog posla jer kaže ,,da bi joj time bio uskraćen direktan posao sa pacijentom i mogućnost da učestvuje u spašavanju ljudskih života“.